О просторном планирању

Просторно планирање је метод (инструмент) којим јавни сектор утиче на дистрибуцију активности и комуникација у простору да би тиме обезбедио квалитетније услове економског и социјалног развоја у уређеној природној и животној средини.

Схваћено и изведено на начин модерне европске терминологије, просторно планирање се дефинише као:

географски израз економске, социјалне, културне и еколошке политике друштва, које је истовремено научна дисциплина, али и административна техника (вештина) и политика развијена као интердисциплинарни и обухватни приступ усмерен ка уравнотеженом регионалном развоју и (физичкој) организацији простора, у складу са свеобухватном стратегијом;
скуп метода које су широко коришћене у јавном сектору, да би се извршио утицај на будући размештај активности у простору;
један од кључних инструмената за успостављање дугорочног и одрживог оквира за социјални, територијални и економски развој, како унутар земаља, тако и између њих, чија је примарна улога да ојача интеграцију између сектора као што су становање, саобраћај, енергетика и индустрија, као и да поправи националне и локалне системе урбаног и руралног развоја, али тако да узме у обзир и аспекте заштите животне средине.

Како планирање простора, као комплексна активност, обухвата не само простор насеља/града, него и шире, ненасељено, подручје, оно се заснива на основама природних, демографских, економских, социјалних, техничких и еколошких услова подручја. Простор се изучава са свим оним што се на њему налази и што се на њему збива и у свим својим елементима – природним (ваздух, вода, тло) и друштвеним (становништво и комплексне активности) укључујући и заштиту простора. Другим речима, предмет просторног планирања је географска средина у којој људи живе, са циљем да се створи подобна средина за даљи развој и усаглашавање територијалних елемената и друштвених интереса, с једне, и предуслова за складно задовољење захтева становништва у погледу рада, становања, разоноде и рекреације, с друге стране. Време, као предмет просторног планирања, појављује се динамички изражено у прошлости, садашњости и будућности – коју је најтеже сагледати и предвидети, јер је то период у коме се траже и налазе решења противуречности у развоју између актуелних могућности и будућих потреба и жеља.